Uvek učtiv, lojalan i obazriv prema potrebama proizvođača ili tima za koji nastupa, Tijago Monteiro nije čovek sklon žučnim ispadima i nepromišljenim izjavama. U Nemačkoj nije izdržao i otvorio je dušu odmah po izlasku iz „sivika“ na završetku trke 2. Trke u kojoj je nišanio prvu pobedu sezone, a završio ju je kao treći, ne mogavši da se suprotstavi premoćnoj brzini Milerovog i Lopesovog „sitroena“.
Prizor jeste boleo. Portugalac je u poslednjem krugu izašao na najduži pravac posle Detinger visa s ciljem da ulovi zavetrinu vodećeg „C-elizea“ i napadne ga. Međutim, ne samo da se nije približio Mileru, već se ovaj od Tijaga udaljio, a zatim je sledilo novo poniženje: Pečito Lopes je proleteo pored obe „honde“, Tarkvinijeve i Monteirove. Po performansama i brzini, to kao da su bile različite klase automobila jer „sitroenu“ zavetrina kao da nije bila ni potrebna, dok „siviku“ nije ništa koristila.
Čim je skinuo kacigu, portugalski trkač je otvorio dušu pred mikrofonom Eurosporta: „Ja tražim brzinu već neko vreme… Šta da kažem… Radimo na tome već tri godine i to nam je slaba tačka. Znamo da auto nije dovoljno brz na pravcu, uzdali smo se u brzinu u krivinama, a ona je dobra. Vozio sam agresivno, napadao sam Ivana, on je bio malo nervozan i pogrešio je jednom ili dvaput, ali je razlika u brzini jednostavno bila prevelika. Ukoliko ne pronađemo neka prava rešenja, biće nam jako teško.“
„Rizikujete mnogo, puno se trudite, a ispada da uvek kucate na ista vrata“, nastavio je Monteiro svoju ispovest. „Priznajem, to frustrira. Znam da se svi u ekipi trude, ali teško je ovako. Na Nirburgringu smo puno rizikovali, svakog vikenda mnogo radimo i uvek nešto fali. Da, frustracija se ponekad nakupi.“
Fabrička Honda se u Svetskom prvenstvu turing automobila pojavila 2012. godine, nastupivši s jednim automobilom na finalnim rundama sezone na Suzuki, u Šangaju i Makauu. Puna kampanja usledila je 2013. i tada je „sivik“ po performansama zaostajao za „ševroletima“.
Naredne, 2014. godine uvedena su TC1 pravila i otkako ona važe, japansko-italijanska kombinacija uspeva tek ponekad da uznemiri Sitroen i pokvari mu slavlje, ne i da ga ozbiljno ugrozi na duge staze. Zato je realnost: Honda i u trećoj WTCC sezoni zaostaje za konkurentima.
Činjenica je da je Sitroen stvorio „C-elize“ i pustio ga na pistu dobrih osam ili devet meseci pre nego što je TC1 „sivik“ dotakao asfalt. Uz to, Francuzi su se mirno spremali za debi sezonu, dok se Honda istovremeno trkala i pripremala za 2014.
Takođe, u WTCC-u je na snazi sistem „džokera“, preuzet iz Svetskog reli šampionata, koji služi obuzdavanju „trke u naoružanju“. On podrazumeva da je tokom sezone dozvoljena zamena – samim tim i unapređenje – samo određenog broja već homologiranih komponenti. Većinu „džokera“ iz 2014. Honda je potrošila na korekcije određenih pogrešnih rešenja i popravljanje pouzdanosti, a ne na skok u performansama.
U ovom trenutku „džokeri“ i dalje sputavaju ono što J.A.S. motorsport i Honda mogu da razviju i poboljšaju. Bilo bi nepravedno reći da se ništa ne pokušava. Poslednja vidljiva evolucija ticala se aerodinamike prednjeg dela „sivika“, a ona „nevidljiva“ obuhvatala je delove oslanjanja. Promene su dale rezultate, ali je pogrešno misliti da je Sitroen pokorio Nirburgring i ostavio „hondu“ u prašini samo zato što je vozio sa manjim nagibom krila. Uostalom, Monteiro kaže: „Kada me je Ivan pretekao na dugačkom pravcu, shvatio sam da je razlika u brzini veća od one koju sam očekivao. I ja sam vozio sa oborenim krilom, kao i on, ali je na kraju razlika bila ogromna!“
Honda bi trebalo da je potrošila dva od svoja tri ovogodišnja džokera. Ukoliko je doista tako, više nema mnogo prostora za za značajnija unapređenja u 2015. Nedavna izjava šefa razvoja WTCC projekta Daisukea Horiučija zvuči tmurno: „Nažalost, sistem džokera nam vezuje ruke, jer su gotovo svi delovi koji bi doneli ozbiljan napredak vezani homologacijom. Naš razvoj stalno traje, da nema navedenih ograničenja, mi bismo redovno mogli da donosimo nove delove, ali zasad ne možemo da uradimo ništa drugo već da čekamo iduću sezonu, kada ćemo dobiti nove džokere.“
Dakle, ova igra bi se mogla zasnivati na strpljenju. Pitanje je koliko ga još imaju Hondini vozači – pretpostavljamo da je ljubiteljima japanske marke ono odavno isteklo. Monteiro je na konferenciji za medije na Nirburgringu konstatovao: „Tu nema ničeg novog – znamo koje su nam slabosti, a koje su nam jače strane i moramo na tome da radimo, ništa drugo i ne možemo. Auto je vrlo dobro uravnotežen, na taj segment možemo biti ponosni, ali moramo da radimo na svemu ostalom.“
Možda će poduhvat s logističke strane olakšati u aprilu izvedeno premeštanje sedišta Hondinog WTCC razvoja u Veliku Britaniju, u Mugenove evorpske radionice. Tu se sada radi na agregatima za Svetsko turing prvenstvo i Horiuči najavljuje da će se revizije motora obavljati mnogo brže, a evolucije će biti primenjivane ranije nego dok je centar te operacije bio u Japanu.
Zaključak posle Nirburgringa zvuči jasno: Honda nikada neće biti pravi suparnik Sitroena dok ne poveća snagu motora. Pitanje je koliko se još na to mora čekati. Treća je godina WTCC projekta, a odbrojavanje i dalje traje.