Odmah da se razumemo, naslov ne znači da sam se družila sa rahmetli Soičirom Hondom, osnivačem japanskog giganta. Ne, nisam išla na “onaj svet”, već sam provela jedan nezaboravan trkački vikend u Austriji, na stazi Salcburgring.
Kao i svaki dragoceni momenat za sve ljubitelje auto-sporta, i ovaj boravak na trkalištu bio je naporan, bučan, vreo i zabavan. Ekipa iz Srbije krenula je tamo da obodri Dušana Borkovića u WTCC i Mikicu Vesnića u ETCC, da upozna ovu neobičnu stazu smeštenu u pastorali austrijskih Alpa, a meni je vazda bila zabavna razmena iskustva sa kolegama iz Rusije, Argentine, Engleske, Španije… Sa Francuzima ništa nisam razmenjivala, jer oni ne žele ništa da razmene. Oni su bili i ostali nedodirljivi.
Iako jedan moj kolega kaže da ne postoji stvar koju Italijani ne mogu da upropaste, ispostavilo se da J.A.S. motorsport, kao Hondin partner u WTCC, ume da neke stvari uradi drugačije od ostalih (a ne tiče se pripreme automobila za trku). Mislim na gostoprimljivost, za početak.
Kun Vajkmans, Belgijanac koji je zadužen za odnose sa medijima Honda Kastrol rejsing tima, odaje utisak vrednog i posvećenog čoveka, sa visokom dozom profesionalizma i, priznajem, na početku mi je delovao hladno i nepristupačno. Međutim, posle neformalnog razgovora o političkoj situaciji u Belgiji koji smo vodili čekajući intervju sa Tijagom Monteirom, shvatila sam da čovek ceni naš napor da u Srbiji popularizujemo turing trkanje i da želi da nam u tome pomogne.
I to nije sve.
Ne znam da li se sažalio na srpsku nemaštinu ili smo mu delovali gladno i umorno, tek, gospodin Kun nas je posle subotnjih kvalifikacija ljubazno pozvao na večeru u Hondin šator!
Ušavši u svet u kome nikada ranije nisam bila, osetila sam dozu nelagode, jer – šta ću ja tu? Smestili su nas među ljude koje se bave medijskim i marketinškim poslovima, plus fotograf David Noels, čija me je fotografija iz kišne Slovačke potpuno oduševila (pa evo je, da je i vi vidite).
Dva stola dalje, sedeli su Tijago i Gabrijele, nešto galamili, smejali se, Tijago je ustajao povremeno da baci pogled na finale Lige šampiona. Za večeru su bili jagnjeći ražnjići, puno dobrog sira i pršute, nekoliko salata, rižoto, aromatično grilovano povrće… Nelagoda sa početka večere nije mi dozvolila da dva puta priđem stolovima sa hranom niti da pretovarim tanjir (mada je bio na granici dobrog vaspitanja). Vino belo, sa aromom voća. Žan-Lik de Krahe, poznatiji kao „Belgijanac sa šeširom“, a zapravo koordinator eventa, sipa i ne pita. Tražim još jednu čašu, a neprijatno mi, a lepo je, a hladno i slatko…
Odjednom, neka galama, puca šampanjac, smeh… Meni je to malo čudno jer Hondini rezultati nisu baš naročiti od pošetka sezone. Ne vidim šta bi tu moglo da se proslavlja. Razlog nisam doznala, ali fotograf David to slikovito objašnjava: „Kada u američkom timu nešto ne valja, svi su opterećeni osećajem krivice, britanski tim se izoluje i radi danima i noćima dok ne pronađe razlog problema, a vidite Italijane…“!
Monteiro i Tarkvini su trku 2 u Austriji završili na podijumu. Honda je pokrenula točkove razvoja. Gospodin Kun nije krio zadovoljstvo i na rastanku nas je pitao da li se vidimo u Moskvi za dve nedelje? Jeste bio dobar prema nama, ali zašto nam staje na muku… Isto su upitali i kolega sa sajta TouringCarTimes, Kostja iz Lukoila, devojke iz Seat sporta… Šta reći, osim staviti tri tačke. Količinu očaja procenite sami…