Dok čekamo detaljnije i zvanične informacije o povratku Volvoa u WTCC, prisetićemo se poteza kojim je švedski proizvođač pre dvadeset godina iznenadio medije i javnost, odabravši nastup s modelom 850 karavan u Britanskom prvenstvu turing automobila za svoj povratak trkanju na kružnim stazama.
Kada je u aprilu 1994, na startu BTCC sezone na stazi Trakston u južnoj Engleskoj, Volvo prikazao automobile s kojima namerava da napadne jednu od najprestižnijih turing serija na svetu, malo je reći da su posmatrači bili iznenađeni.
Odluka o trkačkom nastupu s dva karavana doneta je nekoliko meseci pre otvaranja sezone, ali je do poslednjeg trenutka čuvana kao tajna. Kada je vest objavljena, privukla je ogromnu pažnju, a mnogi su mislili da je u pitanju šala. Veliki karavan nije idealan auto za trkačku pistu – s velikom težinom iza zadnje osovine i povišenim težištem, teže ga je provesti kroz krivine nego limuzinu. Ipak, aerodinamika karavana bila je nešto bolja od limuzine, ali je odlučujući faktor svakako bilo stanovište da će karavan privući više pažnje. Volvo je želeo da pokaže kako je moguće kombinovati praktičnost i zadovoljstvo i da poboljša svoj imidž, u čemu je, pokazaće se, i uspeo.
Švedski proizvođač je za partnera u BTCC poduhvatu u superturing epohi odabrao svog ranijeg konkurenta iz Evropskog turing šampionata, ekipu Tom Vokinšo rejsing (TWR) i u kampanju uložio značajan novac. Ugovoreno je trogodišnje partnerstvo: TWR je bio zadužen za tehnički razvoj trkačkog automobila, a Volvo za tehničku podršku, marketing i odnose s javnošću.
Za volanom jedne 850-ice bio je tada 26-godišnji Šveđanin Rikard Rajdel, koji je već bio skupio pozamašno iskustvo u kartingu, Formuli 3 i Formuli 3000, a 1994. predstavljala je njegov debi u turingu. U drugom kokpitu nalazio se Jan Lamers, 37-godišnji Holanđanin koji se trkao u čitavom nizu kategorija, uključujući i Formulu 1.
„Kada sam potpisao za Volvo i Tom Vokinšou rejsing, oko Božića 1993, nisam znao ništa o planovima s karavanom“, seća se Rajdel. „I sreća što nisam – da jesam, verovatno bih oklevao! Međutim, kada se osvrnem na sve, jasno je da smo se pojavili u pravoj klasi u pravo vreme.“
Prema tada važećim pravilima za FIA klasu 2 (superturing), takmičarski auto morao je biti zasnovan na produkcijskom modelu, čiji oblik karoserije nije smeo da se menja. Zapremina motora bila je ograničena na dva litra, maksimalni broj obrtaja limitiran na 8.500, a minimalna težina propisana je na 950 kg za automobile s prednjim pogonom. Nije bilo dozvoljeno nikakvo natpunjenje motora.
Volvo i TWR su kao osnovu uzeli petocilindarski agregat, koji je u modelu 850 turbo imao 2,3 litra zapremine i oslobađao je 225 KS. U trkaćoj verziji, bez turbopunjača i sa zapreminom od dva litra, oslobađao je oko 290 KS. Petostepena manuelna transmisija standardnog modela zamenjena je šestostepenom sekvencijalnom. Volvo je bio prvi tim koji je u svoj takmičarski auto ugradio katalizator, što će po pravilima klase nedugo potom postati standard.
„Nismo imali vremena da testiramo auto na stazi pre pojavljivanja na Trakstonu 4. aprila“, pamti Rajdel. „Jan Lamers i ja mogli smo da provezemo svega koju stotinu metara na ulazu u radionicu Tom Vokinšou rejsinga, to je bilo sve!“
Prva sezona bila je smatrana probnom godinom za vozače, tim i automobile i niko od uključenih u projekat nije ni očekivao pozicije pri vrhu tabele. Zato su, s druge strane, svi mogli da daju mašti na volju i do maksimuma iskoriste PR pogodnosti trkanja s karavanom.
„Volvo 850 karavan bio je daleko najveći auto u prvenstvu“, nastavio je švedski vozač. „Naši suparnici učestvovali su u trkama ponajviše zato da bi ojačali svoj sportski imidž i nisu bili oduševljeni što moraju da se takmiče protiv karavana. Neki vozači su nas provocirali, ali to nije bio problem. Da ih još više iznerviramo, u jednoj trci smo krug za zagrevanje vozili sa velikim plišanim ovčarskim psom u gepeku!“
Kada se u septembru 1994. na Donington parku, posle 21 trke, završila BTCC sezona, Volvo je mogao da se pohvali izuzetnim uspehom sa stanovišta publiciteta, što je i bio cilj. Rezultatski, Rajdel je, kao uspešniji vozač ekipe završio tek na 14. mestu u generalnom, njegov timski kolega Lamers na petnaestom, a Volvo je zauzeo osmu poziciju u kategoriji proizvođača.
„Mnogo smo naučili tokom sezone i neprekidno smo razvijali auto“, istakao je Rajdel. „Naš najbolji trkački rezultat bilo je peto mesto na Oulton parku, ali se o nama pisalo više nego o ijednom drugom timu!“ Dodajmo i podatak da je najbolja kvalifikaciona pozicija bila treća.
Već sledeće, 1995. godine, rezultati su se značajno popravili i Rajdel je u Britanskom prvenstvu bio treći, što je ponovio 1996. Ali, sve je to postignuto u limuzinskom „volvou 850“ – karavan verzija trkala se samo tokom prve sezone i bila je uvod u sve potonje uspehe.
Iako karoserijski oblk karavana poseduje prirodno bolji aerodinamički potisak na zadnjem delu auta nego limuzina, organizator je za 1995. promenio tehnička pravila. Aerodinamčki dobici koji su se mogli ostvariti dopuštenim spojlerom na zadnjem kraju limuzinske verzije bili su značajni, dok na karavanu nisu imali svrhe i tako je BTCC poduhvat dobio novog protagonistu: 850 karavan zamenjen je limuzinom.
Još kasnije, 1997. godine, Volvo je prešao na model S40, s njim je Rajdel osvojio četvrto mesto u poretku vozača, da bi 1998. postao BTCC šampion.