Sidnej bio povratak korenima: Manje podataka + manje inženjera = bolje trkanje

Restart Australijskog šampionata superautomobila na Sidnej motorsport parku imao je specifičan format i temeljno izmenjene operativne procedure, koje je dobar broj vozača ocenio pozitivno i sugerisao da je to pravac kojim serija treba da nastavi.

Svemu je, naravno, uzrok borba protiv pandemije, ali posebnost Sidnej supersprinta nisu bili samo vožnja pred praznim tribinama, isključivo za TV kamere i TV publiku, i nastup bez pratećih kategorija.

Ceo vikend izveden je u dva dana, subotu i nedelju. U svakoj od tri sprint trke bio je obavezan po jedan odlazak u boks radi zamene najmanje dva pneumatika, tankovanja nije bilo.

Timovi s dva automobila mogli su da imaju najviše 13 prisutnih ljudi, uključujući i vozače. Broj mehaničara na pitlejnu smanjen je s osam na šest, a pitstopovi su (ukoliko je neko menjao sva četiri točka) trajali duže nego obično: umesto četiri pneumatska pištolja, na raspolaganju su stajala samo dva.

Tokom trka je bio ograničen dotok podataka ekipama u realnom vremenu. Pristup uređaju za skladištenje podataka dopušten je tek po završetku takmičarskog vikenda, a senzori temperature kočnica i senzori ugaonog ubrzanja (žirosenzori) uklonjeni su iz automobila.

Takođe, ekipe su autodromu mogle da pristupe tek 2,5 sata pre početka prve sesije, a padok su morale da napuste tri sata po isteku park fermea.

Kombinacija smanjenja personala i količine raspoloživih podataka donela je celom vikendu šarm “stare škole” i utisak da se šampionat “vratio korenima”, što su vozači pozdravili.

Timovima su bile dostupne samo osnovne informacije, a dugotrajne analize posle sesija bile su neizvodljive i zbog manjka podataka i zato što članovima ekipa nije bilo dozvoljeno da se susreću u hotelu.

Ovaj “povratak korenima” pozdravio je aktuelni šampion i pobednik prvog i trećeg sprinta, Skot Meklohlin. Njemu se posebno svideo veći uticaj koji je kao vozač imao na setap, uz ograničenje u broju raspoloživih novih guma.

“Dopalo mi se. Baš mi se svidelo što sam ja mogao da govorim momcima kakve pozicije stabilizatora želim, umesto da su oni meni govorili u kom pravcu treba da idem. Mogao sam da eksperimentišem sam i nisam se toga plašio To su sitnice, na primer, na startu trke imamo senzor G-sile da bismo videli koliko je opterećenje kvačila i razradili naš start. Ja sam sada to morao da osetim, kako bi mi startovi bili bolji. I, to sam tokom vikenda uspeo.”

“Bilo je baš dobro, kao da smo se vratili u (pripremnu) Super2 kategoriju, gde svi biraju svoje najbolje gume i žrtvuju drugu, prvu ili treću trku i snalaze se. Svi ti podaci i sva ta sranja ne dovode publiku na autodrome. Suština je u trkanju. Ponosan sam što učestvujem u svemu ovome i mislim da idemo pravim putem.”

Osvajač trke 2 u Sidneju Nik Perkat bio je srećan što su izostale maratonska pretresanja podataka u petak i subotu uveče.

“Dopalo mi se što smo tokom svake sesije na stazi bili samo mi. Nije bilo vremena da se gledaju podaci, prave mape staze i tome slično. Uživao sam u tome. Mislim da nijednom nisam gledao one vijugave linije (telemetriju). Samo dođete i ispričate svom inženjeru šta se dešava. Dopao mi se taj aspekt formata vikenda, dopalo mi se što nisam morao da sedim i da ćoravim oči celu noć gledajući u linije…”

Tikfordov Li Holdsvort, vlasnik podijuma u trci 3 pronašao je direktnu vezu: manje podataka zahteva i manje inženjera, što redukuje troškove šampionata, a trkanje postaje bolje.

“Što je uloga vozača važnija, to je trkanje bolje i tešnje. Najbolji će u svakom slučaju izbiti na vrh. Mislim da je ovaj vikend bio stvarno dobar početak u tom smislu i da tako možemo da nastavimo, da smanjimo uticaj tehničke strane. Najvažnije je da smanjimo troškove kategorije tako da bude pristupačnija i održivija. A to će u isto vreme uzrokovati bolje trkanje.”

Prirodno, ima i onih kojima se ubrzani režim Sidnej supersprinta nije dopao. Jedan od njih je Meklohlinov DJR Penske kolega Fabijan Kultard. Na trkama neuspešan – upisao je deseto i petnaesto mesto, kao i jedno odustajanje – on je poželeo više vremena za podrobnije analize između sesija, jer je ustanovio da je bez njih teško poboljšati auto tokom dana.

“Mislim da nam treba malo više vremena između sesija. Svi pokušavamo da ove automobile vozimo na najvišem nivou, a da bismo iz njih izvukli maksimum treba nam da provedemo malo više vremena s našim inženjerima. Dok automobili posle kvalifikacija ili treninga stignu s merenja i koječega već, ostaje vam manje od pola sata da nešto promenite i poboljšate auto. Ja bih voleo da je tog vremena više.”