WTCC veteran, prvi vozač Kastrol Honde i dirigent razvoja njenog „sivika“ borben je i motivisan kao da mu nisu 53 godine, već upola manje. Gabrijele Tarkvini je na probi u Barseloni nastupio u test automobilu, njegovo novo oružje za 2015. bilo je u završnoj fazi izrade pre transporta za Argentinu. Jedini čovek koji je u svakoj WTCC sezoni osvajao barem jednu trku, za portal Omnicorse otkrio je kako teče proces unapređenja „honde“, na čemu u japanskoj ekipi rade i otvoreno govorio o svojoj takmičarskoj formi uoči jedanaeste sezone trkanja u Svetskom turing prvenstvu.
Kako ocenjuješ situaciju posle prvih proba? Primećuješ poboljšanja?
– Još smo u fazi proba s test automobilom, ne može se napraviti realna slika situacije. Mogu da kažem da su neki problemi rešeni, nadam se da će se drugi rešiti brzo, ali kod nas su radovi punom parom u toku. U automobilu imamo prošlogodišnji motor, dakle bez novih evolucija, a ipak smo u Valensiji primetili da smo se malo poboljšali.
Sad se radi o tome da sve sklopimo u celinu, imajući na umu da u toku sezone imamo samo pet džokera da izmenimo komponente automobila. Biće veoma važno da dobro procenimo kako da ih utrošimo jer prvo pronađeno rešenje ne mora uvek da bude ono pravo.
Na kojim ste elementima radili?
– Na diferencijalu, na kom može da se radi slobodno, i na oslanjanju, koje je međutim homologirano i podleže malopre pomenutim procenama. Nažalost, prošle godine morali smo da homologiramo auto u žurbi i cele sezone vukli smo sa sobom neke strukturne probleme, poput onih s volanom i servoupravljačem, koji su se neprestano blokirali. Hitno smo promenili prednji most, oslonac motora i oslanjanja, jer se savijao i stvarao je ogromne probleme. Posao se nastavlja, iako nam pravilnik – takav kakav je – ne dopušta velike intervencije, osim ako se homologira ceo nov automobil.
Prošle godine si se ponekad žalio na motor. Jeste li uspeli da intervenišete na njemu?
– I motor je homologiran, ali smo tokom zime isprobali nova mapiranja, koja su dala pozitivna očitavanja. Sada ne mogu da kažem koja je konfiguracija najbolja, jer na tome radimo. Jasmo je da s drugima ne možemo ni da se upoređujemo, bar ne u ovom trenutku sezone. Ali, nekih pomaka napred ima.
Imajmo na umu da maksimalna brzina zavisi i od aerodinamičkog potiska. Naš „sivik“ je dvoprostorni auto i s te strane se pomalo muči, međutim oblik automobila ne možemo da promenimo, dakle radimo s onim što nam je na raspolaganju.
I dalje si najstariji vozač koji je osvojio jedan FIA svetski šampionat, misliš li da postoje preduslovi da to ponoviš?
– Voleo bih! Kad sezona počne, uvek je cilj pokušaj da se osvoji titula, ali tako je kod svih vozača i konstruktora. Na stazi se pokazuje ko ima kakvo naoružanje, mi prošle godine sigurno nismo mogli ništa jer se Sitroen prošetao sa automobilom koji je čak imao 60 kilograma balasta. Mi i ne znamo njihov stvarni potencijal, on može da bude ko zna koliki. Mogli smo da im se približimo samo u određenim okolnostima, ali nikada da ih ozbiljno zabrinemo.
Nemoguće je ne setiti se onoga što si postigao u Formuli 1 i sa Alfom…
– Sigurno, sve je to deo mene. S Alfa Romeom sam se trkao i pobedio 2003. (ETC šampionat), u tom timu proveo sam mnogo vremena, više nego s Hondom, ali Alfa se danas nažalost povukla iz svih takmičenja, otud je normalno da se italijanska nostalgija zasniva na crvenoj „alfi“ i na mojim avanturama s njom.
U Formuli 1 proveo sam nezaboravne trenutke, ali nažalost, osim jednog boda, nisam ostavio trag. Turing mi je pružio mnogo veća zadovoljstva nego jednosedi, tokom mnogo godina mogao sam da vozim sjajne automobile. Ponekad je bilo i teških trenutaka, međutim, sve u svemu, uvek sam bio konkurentan, čak i toliko da probam da osvojim titulu.
Koliko ćeš još moći ovako?
– Osećam se sjajno. Za volanom nikada nisam osetio ograničenja koja bi bila posledica mojih godina, takođe ni sa mentalnog stanovišta, iako bi neko mogao da pretpostavi da sam u određenim situacijama mogao da reagujem i drugačije. Moje iskustvo je ogromno, brzina više nije na vrhu, ali je veoma blizu njega. Jasno, ako bi se smanjila, to su stvari protiv kojih ne možete ništa.
Za volanom se, iskreno, nikad nisam osetio inferiorno spram jednog Džona Filipija, koji ima 20 godina, ili u odnosu na Tijaga Monteira, koji ima 35, ili Norberta Mihelisa, koji ima 30. Do ovog trenutka nisam osetio probleme, dokle god bude tako, nastaviću. Sigurno, prošle godine rezultati uopšte nisu bili ohrabrujući i teško je kad se sretnete s problemima te vrste, ali posle Makaua imao sam veliku želju da ponovo sednem u „sivik“ da ga još poboljšam. Osećam se kao dečkić!
Jesi li ikada razmišljao o prelasku u druge kategorije?
– Iskreno, nisam. Možda sprint trke nisu najpogodnije za „starčiće“ poput mene, ali taj format takmičenja mi je omiljen i obožavam ga. Moj stil vožnje oduvek je jako agresivan i stoga savršen za trke koje traju kratko i u kojima treba dati sve od sebe u borbi točak uz točak i pružiti spektakl.
Ove godine ide se na Nordšlajfe…
– To je svima nepoznanica. Izvezao sam samo jednu trku VLN serije i ne osećam se spremnim. Vozači stariji od mene s kojima sam razgovarao rekli su mi da je potrebno najmanje 500 krugova da biste počeli da ga shvatate. A ja sam prešao svega 16… Vratiću se tamo da izvezem još jednu VLN trku, kao i da testiram, nadam se da ću biti malo spremniji, ali nemoguće je da dođete 100% spremni. Od mojih konkurenata možda samo Haf i Koronel dobro poznaju Nordšlajfe jer su vozili 24-časovnu trku.
Poznaješ ostale nove staze sa kalendara?
– Motegi da, jer smo tamo izveli jedan test sa Hondom, ali ne sa „sivikom“. Tajland ne, mada mi kažu da je staza izuzetno lepa. Vila Real takođe ne, on je nepoznat čak i Monteiru, tamo se trkao samo njegov tata. Ipak, sjajno je što ima novih staza, mada mi jeste žao zbog Spa, jer on je jedinstven, kao i zbog Suzuke. Ona je fantastična za vožnju, ali nije posebno spektakularna i nije pogodna za WTCC.
Nema povratka u Italiju?
– Situacija s Moncom će se jako teško razrešiti, postoji rizik da je čak i Formula 1 preskoči, ali ja se nadam da ćemo pre ili kasnije uspeti da se vratimo u Italiju. Imola bi bila sjajna, ali moj neostvarivi san bio bi Muđelo. Monza mi i nije omiljena, ali momentalno bih je prihvatio samo da bih se trkao kod kuće!