U prvom delu priče o deset godina učešća Seata u Svetskom prvenstvu turing automobila, osvrnuli smo se na prve korake španske fabrike u ovom takmičenju i detaljno se podsetili njenih najslavnijih sezona, u kojima su osvojene dve duple krune – vozačka i proizvođačka titula.
Ovaj tekst bavi se zbivanjima po odustajanju fabrike iz Martorela od oficijelnog učešća u šampionatu. Sezone tokom kojih je lavovski deo odgovornosti pao na leđa privatnih ekipa karakteriše razumljiv pad u performansama i rezultatima, uz poneki svetli momenat, koji je umeo da pokaže da u starom „leonu“ ima još života. Jer, pobede su beležene i dalje, u svakoj godini osim 2014.
2010: Sanred preuzima dužnost
Posle povlačenja fabričkog tima, Seat je pomogao privatnom Sanredu da formira ekipu SR-Sport, u koju su prešli bivši fabrički piloti Đordi Žene, Tijago Monteiro i Gabrijele Tarkvini, i u koju je kao osvajač Jokohama trofeja 2009. došao Tom Koronel. Ovi trkači vozili su „leon 2.0 TDI“ tokom svih jedanaest rundi prvenstva, a tokom po jednog trkačkog vikenda za SR-Sport nastupili su i Andre Koto i Mihael Rosi.
Sanred je za celu sezonu samostalno prijavio još jedan „leon TDI“, kojim je pilotirao Mihel Nikjer, dok je operativno pratio Švajcarca Fredija Barta u timu pod zvaničnim nazivom Seat Švajcarska/Sanred i pripremao mu automobil, takođe turbodizelaš.
Na sceni je bio i TDI „leon“ u solo nastupu ekipe Zenge-Dension, prve mađarske postave sa celosezonskim WTCC programom. Za volanom je bio Norbert Mihelis.
Zvanično, Seat nije nastupao kao fabrički tim, ali su, zbog podrške koju je pružao učesnicima, plasmani njegovih automobila računati u poretku proizvođača, pod pomalo rogobatnim nazivom „Seat klijentska tehnologija“.
Gotovo bešumni „leon TDI“, iz čijeg su se kokpita čule gume i kočnice, ali ne i motor, bio je dve uzastopne godine šampionska sprava. Međutim, u njemu su 2010. najbolje prolazili bivši fabrički vozači, jer su zahvaljujući hiljadama test kilometara najbolje poznavali finese upravljanja ovim modelom. Piloti koji su u 2010. prvi put seli u kokpit TDI „leona“ nisu imali test prilika, pa ni šanse da se tokom samih takmičarskih vikenda i u kampanji sa ograničenim budžetom srode sa specifičnim i kompleksnim autom.
Seatovi puleni osvojili su ukupno osam trka: Tarkvini pet, Monteiro dve, Mihelis jednu. Italijan je do pred kraj sezone bio u igri za naslov prvaka. U Makau, međutim, ipak nije doputovao kao pretendent, jer ga je greška na pretposlednjoj rundi sezone, na kišom okupanoj Okajami, matematički izbacila iz borbe za titulu.
Gabrijele je drugi put u karijeri postao vicešampion sveta, dok je Monteiro sezonu završio na poštovanja dostojnom petom mestu. U proizvođačkom poretku „Seatovi klijenti“ zauzeli su drugu poziciju, našavši se iza trijumfalnog Ševroleta.
2011: Turbo, ali benzinac
U sezoni 2011. na snagu su stupila nova tehnička pravila, koja su predviđala prelazak na „svetski motor“ – turboprehranjivani 1,6-litarski benzinac. WTCC je ostao otvoren i za dvolitarski atmo i za turbodizelaše. Pošto je 1,6 turbo bio oko 30 KS jači od svega ostalog u Svetskom šampionatu, a TDI je dostigao kraj svog razvojnog ciklusa, bilo je jasno kojim pravcem treba krenuti. Međutim, Sanred na početku sezone nije imao motor po novim kanonima i bilo je jasno da je osuđen na kaskanje za konkurencijom.
Španski tim podelio se na dve ekipe. Jedna je za sponzora imala kompaniju Lukoil, naziv joj je bilo Lukoil-Sanred i za nju su vozili Gabrijele Tarkvini i Rus Aleksej Dudukalo.
Drugi tim zvao se Sanred inženjering i za njega su vozili Mihel Nikjer, Tijago Monteiro i tada šesnaestogodišnji debitant Pepe Oriola. I u ovoj godini španska ekipa starala se o automobilu Fredija Barta, a račune je plaćao Seat Švajcarska.
Svi vozači počeli su sezonu sa dvolitarskim turbodilzel „leonima“, a prelazak na automobile sa 1,6-litarskim turbo benzincem odvijao se postepeno i sa zakašnjenjima u razvoju i montaži, jer Sanred nije mogao da se osloni na fabričke resurse. Koliko je cela sezona bila komplikovana najbolje se vidi iz procesa i postupaka u tranziciji na nove agregate.
Novi motor razvio je Sanred uz pomoć tjunera „Leman motorentehnik“ – bez učešća Seata – i on je sukcesivno uvođen u sve „leone“, koji su sa njim dobili i novo ime: „sanred SR leon“. Nove agregate prvi su dobili Bart, Nikjer i Oriola, na četvrtoj rundi, voženoj u Mađarskoj.
Jedan trkački vikend kasnije, u Brnu su 1,6 turbo benzinci isporučeni i Tarkviniju i Monteiru, dok je na novi motor najduže čekao Dudukalo, u čiji je „leon“ agregat montiran tek za sedmu rundu, na Donington parku.
Seat je u ovoj godini izvojevao samo jednu pobedu, do nje je stigao Gabrijele Tarkvini na trci 2 na Zolderu. Italijan je tada još bio za volanom TDI „leona“ i radovao se kao da je postao prvak sveta. Bio je to bio poslednji WTCC trijumf slavom ovenčanog turbodizel agregata.
U sezoni u kojoj je Ševrolet demolirao konkurenciju, ne osvojivši samo dve trke Seatovi klijenti su, ponovo klasifikovani kao da su tim, završili na trećem mestu u poretku proizvođača, dok je najuspešniji vozač španskog brenda ponovo bio Tarkvini, peti u plasmanu vozača.
2012: Šarenilo privatnika
I 2012. su čast španskih automobila u Svetskom turing šampionatu branile privatne ekipe. Seat sport ipak se angažovao na tehničkoj strani i razvio je je sopstveni 1,6 turbo motor, pa je na stazama vladalo prilično šarenilo: neki „leoni“ imali su fabrički, a neki Sanredov agregat, dok su se na pojedinim trkama pojavljivala i TDI vozila. Automobili sa fabričkim 1,6 turbo benzincem označavani su kao „seat leon WTCC“.
Tarkvini i Dudukalo su svih 12 rundi izvezli za Lukoil rejsing. U Tuenti rejsingu, koji ime duguje sponzoru, celogodišniju kampanju imao je Oriola, a Monteiro je tu proveo tri četvrtine sezone, pre nego što je otišao u Hondu. Kao trkači Tuentija pojavljivali su se i Andre Koto, Hiroki Jošimoto – uz Dudukala i Oriolu, svi u konkurenciji za Jokohama trofej.
Pod zastavom Sanreda, koji je redukovao samostalni program, pojavljivali su se Fredi Bart (ponovo uz pomoć Seata Švajcarska), Igo Valente, Andrea Barlezi i Fernando Monhe, koji je godinu počeo u toj ekipi, a završio je u Tuentiju. Sopstvenu kampanju izveo je i engleski Spešl tjuning rejsing, za koji su vozili Tom Bordman i Deril O’Jang, a u ovoj ekipi je svoj WTCC debi zabeležio Rene Minih.
U šampionatu je ponovo dominirao Ševrolet, a suparnicima je preostalo da pokupe ono što im „plavi musketari“ prepuste. Jedini vozač Seata sa zabeleženom pobedom bio je (ponovo!) Gabrijele Tarkvini, koji je slavio u trci 1 na Slovakija ringu. Bio je to dvostruki trijumf tima i automobila, jer se na drugi stepenik podijuma popeo Dudukalo.
Italijan je godinu završio kao četvrti u poretku vozača i prvi pratilac trojice pilota fabričkih „ševija“.
Čitava mala armija „leona“ nastupala je u Jokohama trofeju i španski automobili osvojili su šest trka u kategoriji: Oriola pet, Dudukalo jednu. Pepe je u konačnom zbiru bio drugoplasirani vozač u Jokohama trofeju.
Seat je pod imenom „Seat trkačka tehnologija“ ponovo rangiran u proizvođačkoj kategoriji šampionata, jer je u obzir uzeta pomoć koju je fabrika pružala klijentskim timovima. Španci su završili na trećem (poslednjem) mestu među konstruktorima.
2013: Poslednji znaci konkurentnosti
Finansijski problemi su početkom 2013. ugušili Sanred, pa je strukturu ekipe Đoana Orusa preuzeo Kampos rejsing i tako se poznati trkač Adrijan Kampos vratio u turing svet.
Ipak, najvažniji „igrač“, klijent Seata u Svetskom šampionatu, bila je debitantska ekipa Minih motorsport. Privatni nemački tim je u turing došao sa lovorom GT prvaka sveta, dobavio je tri „leona WTCC“ i u poslednjem trenutku regrutovao šampiona Roba Hafa, koji je ostao bez fabričkog angažmana. Uz Engleza su se trkali Mark Baseng i vlasnik ekipe Rene Minih.
Spešl tjuning rejsing držao je u igri „leon WTCC“ Toma Bordmana, a Englez je u njemu izvezao tri četvrtine sezone.
Tuenti rejsing tim i Pepe Oriola počeli su godinu sa „seatom“, ali su se na polovini sezone preorijentisali na „ševi kruz“.
Kampos Racing imao je „stalni“ auto za osvajača ETC kupa Fernanda Monhea, a drugi „leon“ iznajmljivao je različitim trkačima, između ostalih Igu Valenteu, Nikolaju Karamiševu i Jukinoriju Tanigučiju. Pred kraj sezone, Monhe je odlučio da u Makauu ne nastupi.
U 2013. su status zvaničnih fabričkih timova posedovali samo Honda i Lada. Seat se nije ubrajao u proizvođače, pošto nije bilo nikakvog zvaničnog angažmana kuće. „Leon“ je bio sporiji od konkurencije i od automobila je očekivano malo. Ipak, on je ubeležio tri pobede, sve zahvaljujući inverznom startnom rasporedu.
Prvo slavlje zasluga je Pepea Oriole, koji je osvojio trku 2 u Marakešu. Drugi trijumf stigao je na Hungaroringu, zahvaljujući lucidnom i veštom Robu Hafu. Pilot iz Kembridža izveo je čudo i na „svom terenu“, na ulicama Makaua, i izborio se za mesto na vrhu podijuma, što je bila i poslednja WTCC pobeda jednog Seatovog automobila u apsolutnoj konkurenciji.
Sezonu 2013. Haf je završio kao najbolje rangirani vozač „leona“, na poštovanja dostojnoj četvrtoj poziciji u vozačkom poretku.
2014: Zbogom WTCC-u
Seat sport je ponosno predstavio novi „leon kup rejser“, svoju aktuelnu viziju turing auta po ceni od oko 90.000 evra, model izvorno namenjen trkanju u ponovo pokrenutom Seat Leon Evrokupu. Mnogi su ovaj auto videli kao osnovu za oficijelni povratak Španaca u FIA WTCC, ali su u Martorelu vrlo odlučno izjavili da im to nije namera.
Kako je godina odmicala, pojavile su se i opcije mimo Evrokupa, najnoviji „leon“ proglašen je arhetipskim automobilom TCR serije u nastajanju, što je ugasilo i spekulacije i nade navijača da, makar u doglednoj budućnosti, postoje šanse za bilo kakav pokušaj u Svetskom šampionatu.
WTCC se preorijentisao na novu TC1kategoriju automobila, daleko snažniju, performantniju i aerodinamički napredniju, dok je dotadašnja tehnika – pa sa njom i „seat leon WTCC“ – svrstana u TC2 turbo klasu, kojoj je pripalo isključivo pravo borbe za Jokohama trofej. Jasno je zašto u 2014. španska marka nije mogla ni da se nada da će osvojiti ijednu trku u apsolutnoj konkurenciji i zašto je to jedina takva godina u istoriji Seatovih WTCC nastupa.
Na takmičarskom nivou, razlike u performansama između TC1 i TC2T automobila bile su onakve kakve su i zamišljene – dramatične. Interesovanje privatnika za trkanje u nižoj klasi šampionata bilo je izuzetno malo: tri startera u Jokohama trofeju bila su uobičajen prizor. Najveći broj učesnika pojavio se u Makauu, i to zahvaljujući lokalnim vozačima.
Kampos rejsing jedini se u 2014. trkao sa Seatovim automobilima. Tim je prijavio jedan „leon WTCC“ za celosezonski program u Svetskom prvenstvu, vozio ga je francuski tinejdžer Džon Filipi. On je na Suzuki osvojio trku 2 u Jokohama trofej kategoriji, a na toj poziciji je završio i sezonu u konkurenciji privatnika.
Drugi Kamposov auto je tokom sezone bio rentiran čitavom nizu vozača, među kojima se pobedom na Slovakija ringu istakao Čeh Petr Fulin. Treći „leon WTCC“ izašao je na stazu samo u Makauu.
Pošto je od 2015. u WTCC-u dopušten start samo automobilima TC1 specifikacija, a Seat takav nema, niti će ga praviti, sportsko odeljenje u Martorelu usredsrediće se na sopstveno takmičenje, Leon Evrokup, kao i na TCR seriju, koja bi „leon“ treće generacije ponovo mogla da proslavi na globalnom nivou. Tom autu otvorena su i vrata ETC kupa, što znači da su novembarske WTCC trke u Makauu bile i poslednje u kojoj su učestvovali i automobili španskog brenda.
Posle deset godina neprekidnog prisustva Seatovih automobila u Svetskom šampionatu – od ustanovljenja serije u današnjem obliku – sezona 2015. biće prva bez ijednog od njih na startu.
Seatov WTCC bilans kaže sledeće: 43 pobede u 219 trka, 26 od mogućih 110 pol pozicija, dve vozačke i dve proizvođačke titule, kao i jedna u Jokohama trofeju. Uz to, vozači vrhunske klase, tehničke inovacije i stvaranje automobila koji je postao sportska veličina. Sve je to vredno poštovanja i sećanja na proizvođača koji je tokom otprilike četiri sezone bio izuzetno moćan igrač na svetskoj turing sceni, a u ostatku protekle decenije pokazao se makar kao konkurentan, uprkos vremenu koje je njegov „leon“ već uveliko načelo.