Gostujući BMW DTM trkač Alesandro Zanardi otvorio je obiman medijski program pripremljen za sedmu ovogodišnju rundu serije na autodromu Mizano.
Italijanski superheroj redefinisao je reč “nemoguće” i čvstinu svog duha pokazao je i u automobilizmu i u paraolimpijskom biciklizmu, postavši ne samo globalna sportska, već i životna inspiracija.
On će ovog vikenda na pisti u jadranskom delu pokrajine Emilija Romanja nastupiti za volanom “BMW-a M4 DTM”. Auto je opremljen specijalnim setom komandi, zahvaljujući kojima će Alesandro kočiti desnom rukom, prvi put u fazi svoje trkačke karijere posle amputacije nogu.
Zanardi se zahvalio BMW-u na prilici da se, osim kao ambasador brenda, još jednom pojavi na sceni kao njegov trkač, a zatim nastavio. “Malo je čudno što sam u ovim godinama ruki. Imam 51 godinu, ali u DTM-u jesam ruki! Ovo je početak nove avanture koja neće dugo trajati. Mizano odlično poznajem i to je fantastično, nadam se samo da vreme neće biti onako loše kako je prognozirano.”
Dvostruki Kart šampion ima na umu činjenicu da bi petak i subota trebalo da budu lepi i sunčani, ali je za nedelju najavljena kiša.
Pripremajući se za jednokratnu DTM avanturu, Zanardi je prešao stotine kilometara na autodromu Valelunga.
“To je bilo moguće jer se auto nije pokvario (smeh). Ozbiljno, “BMW” je sjajan, vrlo dobro pripremljen, podrazumevajući i moje specijalno ručne kontrole, potpuno drugačije u odnosu na bilo šta što sam koristio u svojim ranijim sportskim aktivnostima. Ono što smo postigli verovatno je i bolje od očekivanog, auto nismo mogli bolje da pripremimo. Dva dana smo testirali na Valelungi i to je odlično. To je fizički veoma prohtevna mašina, ali svejedno, sa snagom koja je preostala u mom telu moći ću da odigram svoju ulogu.”
“Mislim da će mi ovog vikenda biti čak i lakše, jer ću manje vremena provoditi u automobilu. Na Valelungi smo vozili trkačke simulacije i duže ture, pa sam praktično oba cela dana proveo u kokpitu. S fizičkog aspekta nisam imao problema, što je i za mene prijatno iznenađenje.”
Kada govori o svojim takmičarskim mogućnostima tokom predstojećeg vikenda, Zanardi je potpuno, bolno realan.
“To je gorča strana cele priče, i to ne ne zato što mislim da nisam dovoljno talentovan da bih bio dobar učenik. Jer, ja sam to, ja u ovoj igri nisam učitelj – ostali momci jesu. DTM je oduvek bio i sada je jedna od najkonkurentijih, ako ne i najkonkurentnija kategorija u auto-sportu. Konkurencija je možda i jača nego inače, imate 18 podjednako dobro pripremljenih automobila. Tu su osamnaestorica profesionalaca, koji su odlični i koji bi bili odlični i ako bi im bila data prilika da voze konkurentan Formula 1 auto.”
“U suštini ove igre je savršenstvo, nije dovoljno biti dobar. Biti dobar je ovde je ravno osrednjosti, a ja ne mogu da očekujem da ću biti odličan. Mogu da budem odličan po nivou pripremljenosti, ali kad se uporede moje performanse sa onim što će ovi momci prikazati tokom vikenda, verovatno mora da se prizna da su mi šanse da postignem dobar sportski rezultat definitvno male. Ali, trke još nisu počele, pa mogu i da sanjam. A ne sanjam da ću završiti poslednji, već barem negde u sredini kolone.”
Ako je Zanardiju “BMW M4 DTM” potpuno nova takmičarska sprava, ostali konkurenti u principu slabije poznaju stazu i nikada se na njoj i u DTM automobilima nisu trkali noću.
“DTM je prvi put ovde, možda je zbog toga moj hendikep malo manji. Meni bi DTM bio nov u svakom slučaju, pa mi je svejedno da li se trka vozi po danu ili noći. Možda bi i kiša bila mali plus na putu ka mom cilju.”
“Međutim, dva dana na Valelungi bila su nam vrlo korisna i osećao sam da imam dobru početnu poziciju. Ako ovde bude kiše, ponovo ćemo početi od nule. Bilo bi mi drago da bude suvo, ali moramo da prihvatimo šta god naiđe – upaliću motor i suočiću se sa svime što dobri Bog spusti na stazu.”
Zanardijevo prisustvo daje poseban kvalitet DTM vikendu na Mizanu. On privlači ljude, a njegov život i inače je sinonim za podvige uprkos svim poteškoćama.
I ovoj temi Alesandro prilazi kroz šalu: “To je zato što me još nisu videli da vozim, a nadam se da posle neće promeniti mišljenje. Ozbiljno, to mi greje srce. Znam da možda nisam inspiracija, ali možda jesam referenca ljudima koji su prolazili kroz teška vremena, situacije kad im se zemlja izmakne ispod nogu. Kad ljudi vide šta radim, možda i sami pokušaju da pronađu neke prilike.”
“Verujem da možete da krenete ponovo, šta god vam se desilo u životu, da svaki događaj možete da pretvorite u šansu. Tako se desilo u mom slučaju, jer je sve što danas danas radim uslovljeno mojim novim stanjem. Nikad ne bih završio na paraolimpijskim igrama da nisam imao nesreću na Lauzicringu.”
Zanardi zatim izlaže svoju životnu filozofiju, iskustvo uslovljeno i nesrećom iz 2001. godine: “Život pruža šanse, šta god da se desi i ako neko prihvati taj stav posmatrajući mene, biću vrlo ponosan. Ali, ja ne mogu da primim odgovornost da svaki dan živim da bih nekome bio nadahnuće. Ja mogu samo da budem ja. Jer, u stvarnosti ja nisam poseban. Tokom moje rehabilitacije i nove avanture u paraolimpijskim sportovima upoznao sam mnoge ljude koji imaju istu, ili veću snagu i odlučnost od mene. Sve što mi ljudi kažu da jesam i da posedujem, to je u stvarnosti zato što žele da vide mnogo više od onoga što zaista mogu da postignem. Na tome sam im zahvalan, ali znam da ne zaslužujem svu tu pažnju. Naravno, ne žalim se i ponosan sam na nju.”
“Ne mogu da živim svaki dan da bih nekoga usrećio. Kao ovog vikenda, pogotovu u slučaju italijanskih navijača. Ako bih prvu trku završio na podijumu – a to govorim potpuno hipotetički, jer je svakako nemoguće – i dalje bi neki od njih rekli da je to dobar početak, da ću se za nedelju srediti i osvojiti trku!”
“Ne možete da živite samo da biste zadovoljili nečija očekivanja. Možete samo da se uključite u projekat najbolje što možete i da prihvatite ishod. Ukratko – jako sam srećan što sam ovde i biću srećan čak i ako budem devetnaesti tokom obe trke.”
Zanardi je klasično školovan pilot, koji je u karijeri vozio juniorske jednosede, Formulu 1, Čempkar/Kart seriju, turing sprave S2000 epohe, kao i GT automobile. Nas je zanimalo na šta od svega pobrojanog njega podseća DTM auto.
“Zanimljivo pitanje. DTM je akronim od Dojče turenvagen masters, ali ovaj auto nema ništa zajedničko sa turing autom, osim kad ga gledate u garaži, tada na njega podseća. Međutim, to je samo kostim, jer u pitanju je pravi trkački auto. Rođen je da ide brzo i tako se i ponaša. Kad sam ga vozio na Valelungi, odmah me je podsetio na jednosed, i to više na Indikar nego na Formulu 1. F1 je vrlo lak i zbog toga nervozan auto, dok je Indikar teška mašina s velikom snagom i velikim aeropotiskom. Težina mu usporava sve reakcije pa morate da se rvete s njim.”
“DTM je pomalo takav, ali je uživanje voziti ga. Čak do izvesne mere imam utisak da je nedovoljno snažan za sve prianjanje koje ima, za performanse kočnica, za to kako se ponaša, za njegovu sposobnost da brzo prolazi kroz krivine. Mogao bi da ima 200 KS i i dalje bi ih lako krotio. Ali, kako razumem, to je pravac kojim će DTM krenuti u budućnosti.”
Za kraj, Aleks je objasnio kako funkcioniše sistem manuelnog kočenja na njegovom automobilu. U pitanju je prava i komplikovana akrobatika.
“Sistem kočenja je nov, promenjen u odnosu na ono što sam poslednje vozio, na rundu GT prvenstva Italije na Muđelu 2016. Tamo sam koristio klasičnu pedalu kočnice, povezanu s mojom nožnom protezom, a nju sam pritiskao snagom kuka. Ovaj novi sklop pomagala kojim smo opremili auto ima prednosti i mane. Tokom trkače distance, ranije mi je fizički bilo teško da ostanem u automobilu s nožnim protezama, bivalo mi je pretoplo. Sada mislim da sam sposoban da ostanem u automobilu koliko i ostali najbolji, mladi vozači koji se takmiče ovog vikenda. To je ogromna prednost.”
“Taj sistem smo počeli da razmatramo razmišljajući o mom nastupu na Dejtoni 2019. u jednom od fabričkih “BMW-a M8″. I zato smo rešili da sklop koji razvijamo instaliramo na Mizanu, jer tako nastavljamo razvoj. Drago mi je što se ispostavio kao ispravno rešenje.”
“Sve radim rukama. Levom rukom kontrolišem i gas i skretanje. S desne strane imam visoku polugu kojom kočim, uza nje je “okidač” kojim šaltujem naniže. To radim desnom rukom. Ako skrećem levo, i ako mi se leva ruka nađe “na šest sati”, i ako auto otkliza jer sam dao prejak gas, moraću da kontriram i verovatno promenim poziciju gasa. Dok mi je ruka u krajnjem donjem položaju, to je nemoguće. Moram da vratim desnu ruku na volan, da ga pustim da mi isklizne između leve šake i palca, ali i da držim ruku i na mehanizmu za gas i pazim da on ne bude ni prejak ni preslab.”
“To je prilična akrobacija, tako i zvuči, ali je tehnički moguće. Isprobao sam to na Valelungi. I tim i ja bili smo iznenađeni konzistentnošću mojih krugova. U poslednjoj trkačkoj simulaciji, mislim da sam izvezao petnaestak uzastopnih krugova u istoj desetinki”.
“Mislim da prednosti tog sistema preovladavaju u odnosu na sve komplikacije koje takav rad ruku podrazumeva. Uveravam vas da je sve bezbedno i ništa ne ugrožava ni mene, ni ostale vozače. Jer, moje kolege imaju apsolutno pravo da se pitaju da li je sve sigurno.”