Posle četiri godine odsustva iz auto-sporta, Alesandro Zanardi vratio se na stazu vozeći BMW Z4 GT3 za ROAL motorsport u Blanpan sprint seriji. Kao parabiciklista, četrdesetosmogodišnji Italijan je osvojio dve titule svetskog prvaka i postigao mnoge druge uspehe. U oktobru je na Havajima postigao izvanredno vreme na svom prvom učešću u dugoprugaškom trijatlonu. Povrh svega, on predstavlja BMW širom sveta u svojstu ambasadora brenda. U intervjuu za zvanični BMW sajt, Zanardi iznosi svoja zapažanja iz događajima bogate 2014.
Svoju povratničku auto-sezonu počeo si testom na stazi Adrija u Italiji. Kako si se osećao prelazeći prve metre u BMW-u Z4 GT3?
– Bio sam veoma uzbuđen, kao i uvek kad započinjem nešto novo. Posle duge pauze koju sam imao od 2009. godine, to je bila nova avantura sa novim automobilom. Vratio sam se u BMW, brend s kojim sam već bio u značajnom delu moje karijere. Vratio sam se i u ROAL motorsport, tim u kome imam mnogo prijatelja i sa kojim sam u prošlosti doživeo brojne sjajne trenutke. Sve to zajedno načinilo je trenutak posebnim. Sedeo sam u BMW-u Z4 GT3, sjajnom automobilu koji je meni bio nov i sigurno mnogo moćniji od onog koji sam ranije vozio. Već u prvim krugovima osećaj je bio sjajan.
Ne samo što se opet trkaš, već si i fabrički vozač BMW-a. Šta to za tebe znači?
– Ponosan sam što me svi moji BMW partneri cene i kao sportistu i ambasadora brenda. Moje učešće bilo je praćeno entuzijazmom, počeo sam iznova u novom šampionatu, u novoj avanturi, ponovo sam u ulozi trkača – eto zato je taj trenutak bio specijalan. Sa BMW-om sam povezan veoma dugo: entuzijazam i podrška koje sam dobio kada se pročulo da bih ponovo mogao da obučem trkački kombinezon učinili su da se osećam izuzetno, ponovo kao vozač trka.
U Blanpan sprint seriji vratio si se na Brends Heč, mesto na kom si osvojio zlatnu i srebrnu medalju na Paraolimpijadi. U trci si blistao u borbama i zauzeo visoko peto mesto. Da li je to bio jedan od vrhunaca tvoje trkačke sezone?
– Jeste. Na Brends Heču su svi uslovi bili savršeni. Uprkos tome, posle sudara u kvalifikacionoj trci, startovao sam sa poslednjeg mesta u glavnoj trci i ipak sam uspeo da stignem na cilj peti. Da sam startovao sa nešto više pozicije, mislim da sam mogao da budem i bolji. Druga situacija u kojoj smo mogli da postignemo sjajan rezultat bila je u Slovačkoj. Tu je BMW tima Šubert osvojio trku, a startovao je s 18. mesta. Na treningu i u kvalifikacijama, ja i moje timske kolege iz ROAL motorsporta bili najbrži na stazi, ali smo nažalost bili uključeni u udes na prvoj krivini. Ali, to je auto-sport. Jedino vam preostaje da kažete: ’Moraću da probam ponovo’.
Pored automobilskih, učestvovao si i na drugim važnim takmičenjima ove godine. Osvojio si još dve titule svetskog prvaka u parabiciklizmu u Grinvilu. To je izgledalo veoma lako: samo si došao i pobedio. Da li je bilo baš toliko lako?
– Apsolutno nije! Zapravo je bilo prilično teško, zato ja toliko i uživam u tome. To je čist sport, jaka ali zdrava konkurencija u grupi vozača ručnih bicikala, koji su postali i dobri prijatelji. Ernst van Dajk, koji mi je glavni rival, jeste i moj dobar prijatelj. On je fer sportista i ja uživam da provodim vreme s njim. Ali, kad dođe vreme da se trkamo, borimo se za isti santimetar puta i, srećom po mene i uprkos mojim godinama, i dalje mogu da se takmičim na nivou koji omogućuje da se borim za pobede. S te tačke gledišta, sezona je bila veoma uspešna, ali da bi bila savršena, trebalo je da osvojim zlato i na drumskoj trci. U njoj me je pobedio upravo Van Dajk, ali biće prilike za revanš sledeće godine.
U oktobru si uspešno učestvovao u svom prvom dugoprugaškom trijatlonu na Havajima. Da li je ta disciplina postala tvoja nova strast
– Nema sumnje. Očekivao sam da ću uživati. Tu ima mnogo sličnosti sa Kart trkom u Klivlendu 1997, kada sam s poslednjeg mesta stigao do prvog. Ili sa onom u Long Biču 1998, kada sam zaostajao za krug pa pobedio. Ili kada sam 1996. rizikovao sve i u poslednjem krugu pretekao Brajana Hertu na Vadičepu i osvojio trku. Tako se ponaša čovek koji radije živi jedan dan kao lav, nego sto dana kao ovca.
Ja sam takav i zato sam učestvovao u avanturi kakva je Havajski trijatlon. Najlepši momenat bio je kad sam izašao iz vode, seo u ručni bicikl i krenuo. Znao sam da pred sobom imam 175 kilometara, plus maraton. U tom trenutku mogao sam da budem uplašen onim što me očekuje, a ja sam osećao čistu sreću. Bio sam srećan jer sam znao da je zabavno ono što je preda mnom, ne ono što sam ostavio za sobom. Poslednjih 300 metara i finiš su bili neverovatni, jer nisam očekivao toliko bodrenje navijača. Zapanjila me podrška koju sam dobio, ljudi su uzvikivali moje ime. Bilo je fantastično sa jedne strane, a tužno s druge, jer je to bio cilj, bio je kraj. Ako bih hteo da ponovo proživim takvu avanturu, za to u najboljem slučaju moram da sačekam godinu dana.
Ti si i ambasador BMW brenda i predstavljaš ga širom sveta. Na tim događajima često srećeš svoje BMW „kolege“, na primer kad si posetio fabriku u Spartanburgu tokom avgusta. Da li se u takvim slučajevima osećaš kao deo te porodice?
– Ne samo tada, mnogo je veća stvar u pitanju. Teško je to opisati rečima, jer niko više ne razmišlja o tome, a evo šta ja zaista mislim. Mene svi ti ljudi znaju kao Aleksa, Aleksa Zanardija, BMW brend ambasadora i svi su ponosni na mene. To je fantastična stvar, jer ja sam i ranije bio Aleks Zanardi, ali mi se tada dogodila nesreća i nisu znali kako da mi priđu. U njihovim glavama, ono što mi se desilo bila je totalna katastrofa i bilo je neizbežno da imaju neku vrstu nelagode kad me sretnu. To je sada potpuno nestalo, ljudi mi prilaze normalno.
Velikoj i globalno poznatoj kompaniji kao što je BMW nije obavezno potrebno da je iko predstavlja. Ali, BMW je odabrao mene za ambasadora brenda, a kako god gledali na sve to, Aleks Zanardi je hendikepiran čovek. Zastanite i razmislite: ogromna kompanija kao što je BMW odlučila je da je predstavlja hendikepiran čovek. To je nešto izuzetno. Svaki put kad sretnem zaposlene u BMW-u vidim da su srećni što sam i ja tu i to nema cenu. To me čini ponosnim i zbog toga mi je prijatno u ovoj porodici.
Trkao si se u Blanpan sprint seriji, na parabiciklističkim trkama, u trijatlonu, a angažovan si i kao brend ambasador. Kako sve to postižeš?
– Radim jedno po jedno. To je sve.
Na kraju godine, kako bi sa sportskog gledišta sumirao 2014?
– Sigurno sve može da se izvede bolje, ali ja sam prilično zadovoljan rezultatima. Zajedno sa BMW motorsportom i ROAL motorsportom pokazali smo konkurentnost i da nije bilo pehova, imali bismo sjajne rezultate, možda i pobedu. Ali, to je život. Ponekad nešto zaslužujete, ali to ne dobijete. Tada vam preostaje samo da pokušate ponovo. Tako je i u parabiciklizmu: sjajna sezona, ali znam da mogu da se poboljšam. Iduća godina biće prilika da proban ponovo. Znam da sat otkucava, imam 48 godina i ovako ne mogu večito, ali sam uzbuđen jer, uprkos mojim godinama, ubeđen sam da mogu da održim podjednako visok nivo i u parabiciklizmu i u auto-sportu.